Форум театар

Форум театар је интерактивна представа у којој осим глумаца учествује и публика. Сама представа не траје више од десет минута. Њен циљ је да јасно и концизно представи неки друштвени проблем и да испровоцира реакцију публике. Публика има могућност да учествује на три начина:

1)      Особа из публике се јавља и укључује у представу као нови лик;

2)      Поставља питања глумцима на која одговарају само из улоге тзв. ,,врућа столица'';

3)      Тражи од глумаца да понове представу или неки део представе уколико нешто није јасно.

Творац Форум театра је Аугусто Боал (16. март 1931. - 2. мај 2009.) бразилски позоришни редитељ, драмски теоретичар и политички активиста. Првобитни назив Форум Театра је Театар потлачених, користио се у радикалним популарним покретима образовања.

Форум театар је веома популарна техника која се данас користи свуда у свету и призната је од стане Уједињених нација, као „званично средство за социјалне промене“.

Обухвата скуп игара и вежби којима се учесници прво опуштају, упознају, долазе у контакт са својим телом, гласом, упознају друге, уче се да раде у тиму; касније, учесници појединачно или у групи дефинишу проблеме које их лично дотичу а тичу се заједнице у којој живе. То могу бити проблем њима блиских особа, неке мањинске групе, или њихови лични проблеми с којим се суочавају. Многе вежбе и технике су заправо психотерапијске, тако да бити члан Форум театра значи и радити на себи. Форум театар и воде глумци, али и психолози и психотерапеути.

Проблем који се жели представити у представи Форум театра се најпре дефинише позоришним језиком, и тако бивају креиране форум сцене. Форум сцене су кратке сцене у којима је врло конкретно приказан проблем опресије, дискриминације и сл. Касније следи форумовање, најбитнији део Форум театра, где се приказују сцене, и активира публика.

Игре и вежбе у Форум театру су врло битне из више разлога. Један од разлога би био опуштање учесника, као и физичко загревање пред рад.  Даљи разлози јесу: грађење тима, стицање поверења, добра енергија међу учесницима. Игре у Форум театру имају за циљ како физичко, тако и психичко опуштање. Свакако је занимљиво и изазовно на почетку опустити те људе који нису били спремни на такав рад.

Након што се направе сцене које осликавају један од проблема заједнице с којима се појединац или групе суочавају, следи увежбавање.

Публика је у Форум театру активна, не постоји класични посматрач из публике, вед постоји активни посматрач, који мења ток представе.

Овај процес води особа која се у Форум позоришту назива џокер. Џокер посредује између глумаца на сцени и публике. Он мотивише публику да узме учешће у сценама, стално отвара дискусију и поставља релевантна питања за проблем.

На крају, Форум театар је припрема или експеримент за реалност и служи да активира људе да узму учешће у социјалном животу.

Форум театар сам открила у средњој школи. Права је срећа што се то онда десило! Могу слободно да кажем да је то на мене имало психотерапијско лековито дејство. Била сам веома повучена, стидљива, нисам имала довољно самопоуздања. Данас, много година касније, као неко ко је у основној школи преживео вршњачко насиље могу да кажем да сам постала веома комуникативна и успешна. Захвална сам Љиљани Тешановић, психологу и психотерапеуту из Зајечара, која је водила Форум театар. Када сам уписала факултет, мојим другарима и колегама сам испричала шта је Форум театар. Њима се то допало и убрзо смо основали неформалну групу на Филозофском Факултету у Косовској Митровици у оквиру Удружења студената психологије ,,Инстанца’’. Пошто форум театар повеyује много тога, између осталог психологију, глуму, активизам, била је ово омиљена ваннаставна активност. Прво извођење смо имали на нашем Факултету на Међународном научном скупу ,,Млади и друштвене промене – између националног идентитета и евроинтеграција’’ , на тему самопоуздање. Пошто смо добили пуно похвала и подршку, наставили смо то да радимо. 

Учествоали смо на 62.и 63. Научн-стручном скупу Сабору психолога Србије са темом Професионални развој психолога. Прошле године на тему верске дискриминације, а ове на тему деликвенције. Учествовали смо и на Међународној научној конференцији ,,Старење и квалитет живота: транзиција и евроинтеграције’’ и за ту прилику креирали форум сцене које су ставиле акценат на конфликте услед међугенерацијског јаза. 2016. године смо први пут имали едукацију у оквиру пројекта. Учесници тренинга су били јако задовољни и представа коју смо тада спремили је прошла одлично.
Forum Teatar Šalter Ego • studenti psihologije следећа Форум театар представа коју смо радили је била: Forum teatar • Kako si se to obukla •

Осим Форум театра, радили смо још две психолошке представе. Једна од њих је ,,Психодрама подличности – тишина тамо'' погледајте видео - Psihodrama podličnosti - Tišina tamo • studenti psihologije

Омиљени професор (кратак филм)

Није лако бити универзитетски професор, то је посао који захтева много посвећености, рада, одговорности.. они су одговорни јер код њих несташни средњошколци за неколико година постају - лекари, наставници, психолози, археолози, архитекте, инжињери.. и сл. Од професора много зависи какви ће стручњаци постати, а добро знамо да се многи студенти опиру томе. Ипак, нису сви на факултету да би учили. Поред тога, професори стално морају да пишу радове, скупљају бодове и јуре следећи статут - прво су асистенти, па исчекују да постану доценти, па вандредни професори... и све тако редом. Све је то достижно и свако од њих ко се залаже и постигне. Ипак, титулу омиљеног професора носе само поједини професори које студенти стварно воле. Погледајте кратак филм студената Филозофског Факултета из Косовске Митровице. Филм је премијерно приказан током научног скупа на факултету, уједно је то било изненађење за главног актера у филму - професора Петра Костића.

ФИЛМ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ

Студенти у посети професору на Златибору

 Док је професор увелико уживао у пензионерским данима, студенти су га поново изненадили, посетом на Златибору. ,,Мерцедес да сте ми купили, не бих се обрадовао као за филм који сте направили!'' рекао је професор.

Add caption

ДОМОВИНА СЕ БРАНИ ЛЕПОТОМ

     Много је храбрих људи заувек уписало своје име на страницама славне српске историје, међу њима је и Љиљана Жикић Карађорђевић. Српска херојина, песникиња, инжењер, мисица, мајка шесторо деце, глумица, добровољац у рату 1999. године, сигурна сам да би овај списак био дужи, да није погинула у 42. години, бранећи Србију.  

Љиљана Жикић Карађорђевић

Рођена је у Крагујевцу, 9. марта 1957. године. Као дете, глумила је у Крагујевачком позоришту ,,Јоаким Вујић''. Похађала је музичку и балетску школу. Дипломирала је на београдском ФОН-у. 1978. године је победила на избору за Мис Србије. Њено лице красило је бројне насловне стране у бившој Југи, а глумила је и у неким филмовима - ,,Тигар'' , ,,Балкан експрес'' , ,,Грлом у јагоде'' , ,,Није него'' ... Њен отац, брат и сестра живели су иностранству, она је само путовала али се увек враћала у Србију. Као прави патриот, желела је да остане овде.  Увек је  била насмејана и позитивна, чак и када јој је било тешко. Када би је деца наљутила, све је решавала полако и кроз осмех. Била је блага, тиха и брижна мајка која је много времена посвећивала својој деци, а њена деца је никад нису видела љуту или нервозну. 

Као свака уметничка душа, била је по мало крхка и рањива, али то никад није показивала. Људи је памте као веома јаку и храбру личност. Такође, доста времена је проводила пишући пезију. Волела је да пише родољубиву поезију. Посећивала је православне цркве и манастире у Србији, али и у свету. Делила је донације и помагала онима којима је то било потребно. Пошто су четворо њене деце одвели очеви (имала је два брака иза себе), са њом су остали Алберто и Дина, најмлађа деца. Тешила је децу и говорила да ће се све једном средити, а жеља јој је била да се окупе на једном месту и живе сви заједно. На неки начин је и успела да их окупи. Можда не живе заједно, али су у контакту и у добрим односима. Мада километрима далеко, срцем су увек ту једни за друге, а јединство и љубав нису увек случај међу браћом и сестрама. У првом браку родила је Дени (36) и Марка (35) њих двоје годинама живе у Канади, а у другом Дина (30),  Маура (29), Алберта (27) и Дину (26). Алберто такође живи и ради у Канади, а Дино и Мауро у Шведској. Једино је Дина остала у Србији и каже да не жели да живи у некој другој земљи. Она је најмлађа Љиљанина ћерка и највише личи на њу.  

Дина - Љиљанина најмлађа ћерка

Љиљана је била пријатељ принца Томислава Карађорђевића. Често је боравила у Тополи. У једном њеном тексту, који је написала док је била у Торонту, жељна вољене Србије, овако описује цркву на Опленцу:

,,.. Опленачка црква на врху Опленца види се до најдаљих даљина. Бела као голубица и опојна као јорговани бели у загрљају са облацима који нежно плове под пратњом и одсјајем златног сунца...''

 Пре него што је отишла на Космет као добровољац, својој најбољој пријатељици из Хрватске је поверила сву уштеђевину и замолила да брине о њеној деци ако се деси да се не врати са Космета. Чим је стигла вест о Љиљиној херојској погибији, њена ,,пријатељица'' је оставила двоје мале деце у центар за Социјални рад и са украденим новцем зааувек нестала. Дина и Алберто су ипак имали среће, јер је у то  време једна дивна жена која се такође зове Љиљана планирала да усвоји две девојчице.

Љиљана као добровољац 1999. године

 Када је чула ову тужну причу, наравно усвојила је њих и очувала их као своју децу. ,,И дан данас ми много фали. Мада сам и сама мајка, кад год сам у неким проблемима, ја одем на њен гроб, тако седнем и имам тај неки осећај као да седим мами у крилу.'' каже Дина, Љиљанина најмлађа ћерка која је била мој саговорник. Захваљујући њеној причи, написала сам овај текст. Љиљана је сахрањена у Тополи. Дина, која је тада имала само 7 година, није схватила шта се дешава све док је ујак није довео на мајчин гроб и док није видела њену слику. Осим шесторо деце, неколико књига поезије, приче о племенитости и храбрости, иза Љиљане је остала и једна књига коју није стигла да објави. 

Љиљана је погинула 1999. године у селу Љубенић крај Пећи. Показала се као изузетно храбар и способан борац, све док почетком априла није са својим саборцима из 125. моторизоване бригаде није упала у заседу терористичке албанске војске. Постхумно је одликована Орденом саслуге у области одбране и безбедности првог степена.

     Док многи народи немају своје хероје па измишљају Супермена, Бетмена, Спајдермена и слично, ми имамо много правих хероја, које нажалост заборављамо. Медијски простор заузимају квази плитичари, старлете, мафијаши и слични. Данашњим клинцима су такви узори, утркују се да од криминалаца и старлета узму аутограм. Уместо оних који су живот посветили стварању нечег вредног – науци, уметности и на крају крајева слободи без које ништа од тога не би било могуће... Љиљана је једна од њих и не сме бити заборављена. Зато што када се слобода скупо плаћала она није заборавила нас. Зато што је доказала патриотизам и на мушки и на женски начин – бранећи Србију својим животом, а и тако што је Србији подарила четири синова и две кћери. Зато што не би било фер! И зато што желим да сутра мојој деци и неким наредним генерацијама, они прави буду узори, а не криминалци и старлете.

Љиљанина родољубива песма