Роберт Спицер, професор психијатрије на Универзитету Колумбија је научник који је утицао да се 1973. године уклони хомосексуалност са листе менталних поремећаја из ДСМ-а (приручника за класификацију менталних болести). Др. Спицер је временом под захваљујући научним чињеницама променио свој став. Он је први говорио о психотерапији која може да излечи хомосексуалност уз јаку мотивацију пацијената. 2001. и 2003. године објавио је своју анализу излечења хомосексуалаца на основу 200 случајева излечених хомосексуалаца и лезбејки, уједно то је био разлог за враћање хомосексуалности на листу болести. Због тога су он и његова породица добијали сталне претње од агресивних ЛГБТ активиста.
Брак није само однос појединаца, него и њихов друштвени однос по питању регулације људске сексуалности и рађања. Значи да: ,,Брак је друштвена легитимација сексуалне активности партнера са циљем рађања потомства.'' (Милић, 2001) Слично томе, Малиновски истиче да је основна функција брака и породице легитимација потомства, тј. његово социјално смештање у заједници (Милиновски, 1974.) С обзиром да одрастање потомства у људској заједници подразумева релативно дуг и спорији раст и развој, те сексуални партнери прерастају у родитеље који имају дужност да се старају за одрастање детета. Тако да брак нужно садржи моменат кохабитације партнера, односно родитеља. Из овога слледи да имамо три битна елемента брака:
Копулација + Кохабитација + Легитимација (друштвено признање)
Можемо закључити да, уколико је примарни циљ брака рађање потомства, а геј брак нема ту могуђност онда не испуњава основни критеријум да буде брак. Наравно, увек постоји могућност усвајања деце, јер је свакако по децу повљније да одрастају у породицама уз родитеље него у домовима, али да ли се хомосексуална породица може сматрати повољном за одрастање деце?
Ако се геј активисти боре за слободу и људска права, шта је са слободом и правима деце коју би усвајали ако би им се брак и усвајање деце омогућили? Наравно да су у том случају угрожена права те деце јер као малолетни не могу да одлучују шта је најбоље за њих, нити могу да буду свесни какве последице на њих може да остави одрастање у таквој породици. Све до сада постојеће теорије о развоју личности истичу битност постојања женске и мушке фигуре у процесу одрастања деце и формирања личности. Једна од тих теорија јесте и психоаналитичка теорија Сигмунда Фројда која наглашава важност постојања интактне биолошке породице због правилног сексуалног развоја личности. Он говори о феномену Едиповог комплекса, односно страха од кастрације који се јавља код мушке деце, или наде да ће се оно што је кастрирано поправити, код женске деце. Да би се то превазишло дечацима је потребна фигура оца, јер се дете идентификује са њим и на тај начин смањује свој кастрациони страх, а едипалну привлачност према мајци претвара у „синовљеву“ љубав. Са друге стране, девојчице недостатак пениса код себе у почетку доживљавају као кастрацију, а не као анатомску чињеницу. Да би оне превазишле ово разочарење (немање пениса) девојчице се идентификују са мајком. Од начина на који је мајка прихватила своју полну улогу, зависи и даљи ток развоја девојчице. Ако дете одраста у геј породици, његов его не може бити успешно структуиран јер му окружење неће пружити могућност да успешно превазиђе све нивoe на путу до структурализације.
Америчка психолошка асоцијација (АПА) – најутицајније удружење психолога и психијатара, годинама уназад врши и објављује многе студије како би научне кругове, али и популацију уопште уверила да деца која су одгајана у хомосексуалним породицама нису ни на један начин оштећена или угрожена у поређењу са децом из хетеросексуалних бракова. Тачно је да су њихови научни радови показивали оно што су желели, али само због лоше методологије или погрешног узорковања у току научног рада. Једна публикација из 2005. године под називом ,,Лезбејско и геј родитељство'' је написана на основу анализе 59 ранијих студија. Онатврди да нема доказа да су лезбејке и гејеви неспособни да буду родитељи, као ни да се психосоцијални развој деце лезбејских мајки и геј очева ни по чему не разликују у односу на децу која су имала хетеросексуалне родитеље.
Седам година касније, Лорен Маркс са универзитета у Лузијани, подвргла је критичком истраживању ову тврдњу АПА-е и дошла до контрадикторних закључака. То је учинила тако што је поставила само седам питања на тих 59 коришћених студија у смислу прихватљивости и исправности студија у научном раду и добијања закључака на основу њих. Наводим питања и одговоре:
1. Колико су репрезентативна и културно , етнички и економски различити геј/лезбејска домаћинства у обухваћеној литератури?
· Више од две трећине (77%) студија било је базирано на малим, нерепрезентативним, пригодним примерима са мање од 100 испитаника. Студије, дакле, нису биле репрезентативне да би се на основу њих донео генерализован закључак који би се примењивао глобално.
2. Колико студија које су укључивале геј/лезбејске родитеље није имало хетеросексуалну контролну грпу?
· Од 95 студија 26 или 44,1% није имало хетеросексуалну контролну групу. У озбиљном научном раду морате имати ваљану контролну групу са којом поредите предмет испитивања, иначе резултати истраживања неће бити валидни.
3. Ако је постојала хетеросексуална контролна група, какве су биле специфичне карактеристике те групе?
· Ово је веома битно питање. У многобројним студијама доказано је да се дете најбоље психофизички и социјално развија када одраста у брачној заједници мушкарца и жене, односно у природној породици. С обзиром на то да данас постоје многобројни облици породичног живота (кохабитација, разведени родитељи, само један родитељ, усвијитељи итд), питање истраживача се односило управо на специфичне карактеристике контролних група присутних у укупно 33 од 59 студија. У укупно 13 од 33 студија аутори су као хетеросексуалну контролну групу имали породице са једним родитељем, а не природну породицу (као златни стандар за упоређивање). Лоше дефинисана контролна група значи лоше истраживање. АПА није смела да на основу овако лоших студија донесе закључак какав је донела. Овде видимо тужну истину како се наука повинује захтевима социјалних инжињера.
4. Да ли постоји научна студија која тврди супротно од АПА да ,,нити једна студија није доказала да су деца геј/лезбејских родитеља у недостатку?
· Студија Сарантакоса из 1996. године која је поредила 58 деце хетеросексуалних родитеља у браку, 58 деце хетеросексуалних родитеља у кохабитацији и 58 деце хомосексуалних парова, недвосмислено је показала предности одрастања у хетеросексуалнној брачној заједници. У свим резултатима (до података се долазило интервјуисањем наставника, а не родитеља) као што су језици, математика, друштвене науке, спортска интересовања и постигнућа, социјализација, однос према учењу и школи, односу родитеља и школе итд, деца хетеросексуалних родитеља су била у предности. АПА је тако свесно лагала приликом давања горе наведене изјаве, што још једном доказује њено право лице организације у служби тоталитарне идеологије.
5. Који исходи / резултати су истраживани?
· Анализа наведених 59 студија показала је да су посматрани исходи / резултати били махом везани за пол детета. Стандардни исходи који се истражују у оваквим студијама, као што су сиромаштво, едукација, запослење, криминално понашање, лишавање слободе, рана трудноћа и рано родитељство, злоупотреба алкохола и наркотика и самоубиства нису довољно истраживани. Имајући у виду тврдњу АПА да ,,нити једна студија није доказала да су деца геј / лезбејских родитеља у недостатку'', поново наводимо Сарантакоса, овога пута његову емпиријску студију у виду књиге објављене 2000. године, у којој су наведени исходи, уз остале, детаљно анализирани. Предност ове студије, а у вези са истраживањем исхода, јесте у томе што укључује различите узорке не само породица са лезбејским мајкама, већ и са геј очевима, и користе не једна, већ две контролне групе, слично као у Сарантакосовом раду из 1996. године. Ова студија је јединствена у предвиђању дугорочних исхода одрастања деце у гел/лезбејским заједницама. АПА је, наводно, поново пропустила да резултате овог истраживања има на уму приликом доношења свог саопштења, веома прикладно.
6. Шта знамо о дугорочним исходима деце лезбејских и геј родитеља?
· Већина наведених студија уопште није истраживала исходе / резултате у адолесцентском добу и касније. Истраживање исхода код деце и адолесцената мора бити одвојено, како је то доказала једна од највећих студија овог типа објављена 2004. године. Ова студија је на узорку од 35 938 испитаника доказала да исходи деце која одрастају у кохабитационом типу породице постају лошијакако деца одрастају. Стога је нужно да се исходи млађе деце и адолесцената посебно сагледавају. Студије које је АПА истраживала то нису урадиле у већини случајева. Уопштено говорећи, идентификовање исхода одређених догађаја из детињства често је могуће тек у одраслом животном добу. Стога су за процену, на пример, утицаја геј / лезбејског родитељства на психофизички и социјални развој деце потребне дуготрајне лонгитудалне студије, иначе резултати никако не могу да буду валидни.
7. Да ли су наведене студије начиниле грешку типа 2 и прерано закључиле да су родитељски исходи за хетеросексуалне, односно хомосексуалне родитеље без разлике?
· Грешке типа 1 и типа 2 у научним студијама су специфични статистички термини. Грешка типа 1 означаваодбацивање исправне нулте хипотезе (тврдње на почетку истраживања, пре добијања података, коју на крају истраживања прихватамо као тачну или одбацујемо као нетачну), док грешка типа 2 означава неодбацивање неисправне нулте хипотезе. Имајућу у виду анализу објаве АПА и одговоре на горе наведана питања, јасно је да је почињена грешка типа 2. На овом месту се не би смо превише удубљивали у статистичку анализу јер сматрамо да је наведено довољно јасно.
Од објаве АПА до публиковања студије Лорен Маркс прошло је седам година. Више него дуг период за критичку анализу неког научног рада. Њена анализа је основа за разумевање лобистичког и политичко-социјалног понашања најутицајније организације психолога на свету. И велика је штета што новац све покреће до те мере да је чак и наука злоупотребљена.
Златни стандард – студија Марка Регнеруса: Марк Регнерус је социолог са универзитета Остин у Тексасу, чији су резултати деце из геј/лезбејских заједница по свим критеријумима субоптимална*. Meђу свим дебатама о хомосексуалности и хомосексуализму расправа о хомосексуалном родитељству заузима важно место. Од суштинске важности је одговорити на питање да ли деца из таквих заједноца на било који начин пате, јесу ли и у којој мери оштећена или ускраћена за нешто у психофизичком, духовном и социјалном развоју у односу на децу која расту у другим облицима заједница, а нарочито у брачној заједници мушкарца и жене. Од суштинског је значаја јер одговор на ово питање даје одговор о питању усвајања деце, вештачким репродуктивним технологијама, али и о ограничавању ЛГБТ пропаганде међу децом и омладином.
Регнерусове студије доказују да детету требају и отац и мајка, односно природна породица да би усепшно развило своју личност и успешно превазишло процес структрализације. Регнерус упоредио децу из природних породица и децу коју подижу хомосексуални родитељи. За разлику од претходних студија, саставио је репрезентативни узорак, који је довољно велик да би се донели научно и статистички валидни закључци. Из тог разлога његова студија нових породичних структура заслужује да буде златни стандард на овом пољу. Други значајан моменат ове студије јесте методологија прикупљања података и израчунавања исхода за децу из различитих породичних структура. Неке раније студије су прикупљале податке док деца још нису одрасла, што је онемогућило процењивање утицаја породичне средине. У неким другим студијама подаци су били прикупљани од родитеља, који су обично били веома пристрасни због настојања да дају одговоре који би њих и њихову децу представили у што бољем светлу. Регнерус је, са друге стране, у студију укључио особе старости од 18 до 39 година и њих испитива о околностима одрастања, као и о њиховим тренутним животима. Иако такав приступ није у потпунусти објективан, ипак је много поузданији од испитивања родитеља, и омогућава дугорочне процене. Студија је прикупила податке о 40 исхода, који су подељени у три групе:
• У првој групи су била питања са одговорима да или не , нпр. Да ли сте тренутно у браку, или да ли сте тренутно незапослени.
• У другој групи од испитаника се тражило да се позиционирају на скали, на пример, да процене колико су срећни, или колико су депресивни, колико зарађују.
• Трећа група питања је обухватила одређена искуства у смислу учесталости , на пример конзумирања марихуане или алкохола или броја сексуалних партнера.
У студији је учествовало 3000 испитаника, који су представљали репрезентативни узорак. Од тог проја нјих 175 је пријавило да им је мајка имала истополне сексуалне односе у току њиховог одрастања, док је њих 73 навело исто за своје очеве. Студија је посматрала 40 могућих исхода, односно 80 могућих исхода, с обзиром на то да су подаци за децу са лезбејским мајкама и децу са геј очевима посебно приказани. Деца из геј/лезбејских породица су имала лошије резултате у чак 77 исхода. Једини изузеци су следећи: деца геј очева гласају на изборима чешће; деца лезбејки конзумирају алкохол у мањем проценту; деца геј очева конзумирају алкохол у истој мери као и деца из природних породица.
Важно је напоменути шта је статистичка анализа. Није битно да ли између две групе које се пореде постоје постоје процентуалне разлике, већ да ли је та разлика статистички значајна. Ово је важно јер узорци никад не рефлектују стварну ситуацију у општој популацији. Ипак, кроз статистичку анализу истраживачи могу да израчунају вероватноћу и када имају висок ниво поверења у то да разлика забележена у студији представља и разлику у општој популацији, онда се каже да је пронађено и статистички значајно. Регнерус је анализирао прикупљене податке тако што је најпре поредио резултате деце хомосексуалних родитеља и деце ,,интактних биолошких породица''* , а затим је тако добијене податке контролисао. То, на пример, у случају контроле која се односи на зараду значи да су деца из ИБП постизала боље резултате са истим месечним примањима у односу на децу из хомосексуалних породица. Регнерус је посебно поредио и децу са лезбејским мајкама и геј очевима.
У поређењу са децом венчаних биолошких родитеља, деца хомосексуалних родитеља:
• имају већу вероватноћу да примају социјалну помоћ (интактне биолошке породице 17%; лезбејске мајке 69%; геј очеви 57%);
• имају нижи ниво образовања;
• пријављују мањи степен сигурности и безбедности у својој породици;
• пријављују континуирани негативни утицај у својој породици;
• имају већу вероватноћу да пате од депресије;
• учесталије су била хапшена и
• ако су женска деца, имала су више сексуалних партнера – како мушких, тако и женских.
Статистичку значајност је било тешко израчунати за децу геј очева с обзиром на мањи узорак. Са друге стране, деца лезбејских мајки су показала следеће резултате у поређењу са децом из интактних биолошких породица:
• имају већу вероватноћу да живе у кохабитацији;
• имају мању вероватноћу да буду стално запослена;
• имају три пута већу вероватноћу да буду незапослена;
• имају четири пута већу вероватноћу да се самоидентификују другачије од хетеросексуалаца;
• имају чак десет пута већу вероватночу да буду сексуално злостављана од стране родитеља;
• имају скоро четири пута већу вероватноћу да буду физички приморана на сексуално однос без њихове сагласности;
• користе марихуану учесталије и
• пуше цигарете учесталије.
Постоје веома велике разлике када се упореде деца лезбејских мајки и геј очева са децом из интактних биолошких породица, разлике у сексуалности, односно разлике у сексуалном злостављању, броју сексуалних партнера у хомосексуалним осећањима и искуствим. Маде не испуњавају критеријум статистичке значајности, али се без обзира на то не могу занемарити. Тврдња ЛГБТ покрета да у односу на децу хетеросексуалних родитеља деца лезбејских мајки и геј очева немају ни већу ни мању вероватноћу да и сама постану хомосексуалци овом студијом коначно пада у воду. Она је показала да деца геј очева имају три пута већу вероватноћу, а деца лезбејских мајки чак четири пута већу вероватноћу да своју сексуалност доживљавају као другачију од хетеросексуалне. Исто важи и за број сексуалних партнера. И мушка и женска деца коју су подизали лезбејке мајке и гејеви очеви имају више партнера супротног пола у односу на децу интактних биолошких породица, при чему кћери геј очева имају допло више партнера. Али разлике у хомосексуалним односима су још веће. Кћери лезбејки имају четири пута више истополних сексуалних партнера, док кћери геј очева имају чак шест пута више истополних сексуалних партнера. Синови, како лезбејских мајки, тако и геј очева имају чак седам пута више истополних сексуалних партнера.
Ипак, најшокантније резултати су они који се односе на сексуално злостављање. Деца коју подижу лезбејске мајке имају невероватну десет пута већу вероватноћу да буду ''сексуално додиривана од стране родитеља'' (23% у односу на 2% деце интактних биолошких породица), док је та вероватноћа у случају геј очева три пута већа. У одговору на постављено питање ,,Да ли сте икада били физички приморани на сексуални однос против своје воље'' , позитиван одговор је дало чак 8% деце ИБП, 31% деце лезбејских мајки (четири пута више) и 25% деце геј очева (три пута више). Када се ови подаци примене само на женску децу, с обзиром на то да су она у већем ризику када је у питању секс против своје воље, добијамо следеће податке: за ИПБ децу 14%; за ЛМ децу 46% и за ГО децу 52%.
Један америчко-канађански лезбејски пар је након трогодишње парнице успео да издејствује измену закона о браку у Америци.
Едит Виндзор (Edith Windsor), је покретач иницијативе за оцену уставности ДОМА (Federal Defence of Marriage Act ), дочекала вест о историјској одлуци Врховног суда и личној победи коју је однела након трогодишње правне битке против система.
Осамдесетчетворогодишња Виндзор тужила је државу 2010. године, неколико месеци након смрти своје партнерке, Канађанке Тее Спајер (Thea Spyer), с којом је у невенчаном, браку провела пуне четири деценије. Склопљен у Канади, њихов брак био је валидан и у матичној држави Едит Виндзор, Њујорку. ДОМА је, међутим, спречавала федералне власти да Едит ослободе плаћања пореза на имовину коју је наследила после Теине смрти. Након што је на име пореза платила суму већу од 300.000 долара, Виндзор је пресавила табак и тужила САД, тражећи да се ДОМА прогласи неуставном.
Едит Виндзор затим одлуку Врховног суда прославља одласком у митски Стонвел. У ноћи између 27. и 28. јуна 1969, испред клуба Стонвел Ин у Њујорку, одиграла се једна од најзначајнијих епизода у историји геј покрета. Прогањани и малтретирани од стране градске полиције, гејеви, лезбејке, трансвестити као и ЛГБТ активисти пружили су те ноћи насилан отпор полицајцима који су дошли у рацију. Годину дана касније, на супротној обали Америке, у Лос Анђелесу, одржан је први Геј Прајд.
Само неколико тренутака након што је Врховни суд обелоданио своје одлуке, амерички председник Барак Обама телефонирао је Едит Виндзор како би јој честитао. Док с једне стране говори о трансформацији кроз коју су Америка и западна цивилизација прошли у свом ставу према геј правима, с друге, телефонски позив председника геј активисткињи открива сву неоправдану флексибилност институције брака у Америци.
У време када су Едит и Теа започеле своју везу и избили немири око Стонвела, геј активисти, феминисткиње и проститутке припадали су контра-култури, круговима у којима брак не само да није био нешто за шта се треба борити, већ је сматран симболом, па и темељом конзервативизма за њих вредног презира. Данас, у Америци, али и у неким западноевропским земљама, они славе право на брак.
Идеја да би држава требало да промовише, санкционише и регулише моногамну везу између мушкарца и жене заправо је релативно новог датума. Настала је у 16. веку, у Европи, након такозване прве европске сексуалне револуције. До тада, јавни, групни и оно што данас називамо хомосексуалним сексом били су релативно уобичајене појаве; проституција је цветала и углавном била некриминализована; порнографске књиге и памфлети били су више него популарни и доступни; закони против прељубе и процедура развода практично нису постојали.
Парадоксално, али борба секуларне, прогресивне левице за право на брак, па макар се она водила у име мањине којој је оно ускраћено, на неки начин је наставак традиције коју су успоставили Мартин Лутер и остале вође реформације, увидевши у браку институцију којом ће зауздати нехришћанске слободе и постићи ред и стабилност.
На европском тлу, до Лутера, црква се практично једина старала о браку као институцији. Лутер је први упозорио да “онај ко одбацује брак нужно пада у неморал”, преписујући га као “лек против греха и промискуитетне пожуде”. Настојећи да путем институције брака контролише и нехришћане, практично је подстакао лаичку државу да ово питање преузме из црквене надлежности.
Ако поремећени однос хормона андрогена и естрогена, који је карактеристичан за припаднике одређеног пола, ствара предиспозиције за одступање од сексуалног понашања које је нормално за припаднике једног, односно другог пола – хомосексуално уместо хетеросексуалног (Рот и Радоњић, 1992) то имплицира да се хомосексуалзам мора сматрати поремећајем. Обзиром да правила диктира Светска здравствена организација у уџбеницима новијег датума ћемо наићи на податак да је све то сасвим нормално и да је варијетет, те да су припадници ЛГБТ популације сасвим нормални и здрави. За ову радикалну промену у конвенцији Светске здравствене организације нису одговорна исправна научна истраживања него јак лоби ЛГБТ покрета, зато остајемђ при томе да је хомосексуализам поремећај. Хомосексуалци не би требали и не би смели да живе у заједници браку, јер не би били у могућности да остваре примарну репродуктивну функцију брака . Такође не би требали да усвајају децу, сем ако се не појаве нова научна истраживања која би оповргла доминантну психоаналитичку теорију о полној идентификацији и едиповом комплексу, али то се наравно неће догодити. Још једном напомињем, из свега наведеног следи закључак да геј брак – не може и не сме да постоји.
Литература
1. • Данило Ж. Марковић, Зинаида Т. Голенкова,
Урош Шуваковић, Социологија, Косовска Митровица : Филозофски факултет ;
Ниш : МБ графика, 2009. година.
2. • Анђелка
Милић, Социологија породице, Чигоја штампа, Београд 2001. година.
3. • Ксенија
Кондић, Љиљана Левков, Првих десет година живота, Центар за примењену
психологију, Друштво психолога Србије, Београд, 1999. година.
4. • Дејан
Тодоровић, Методологија психолошких истраживања, Центар за примењену
психологију, Београд, 2008. година.
5. • Тоталитарна идеологија хомосексуализма, Београд 2012. година.
