Дан без смеха је изгубљен дан. Ова изјава чувеног Чарлија Чаплина, који је својим делом учинио да се многи смеју, потпуно је тачна. Колико нам је хумор важан, потврђује чињеница да одсуство смисла за хумор може значити психички поремећај или ниску интелигенцију.
Хумор се везује за способност симболичког мишљења, а симболи-чко мишљење зависи како од интелектуалног, тако и од конативног и афективног развоја. Људи који тешко разумеју хумор и имају тешкоћа када је смех у питању, или нису довољно оштроумни или имају догматични модел размишљања. Такође, како сам на почетку навела, ментално заостале особе и психотичари не разумеју хумор, док су неуротичне особе осетљиве на хумор, осим за неке уске области, код догматичара су те области шире. Психички здрава особа је у стању да развија хумор и на сопствени рачун, и на тај начин држи све канале информација отвореним, што подразумева и онај најважнији који даје информације о сопственом унутрашњем стању. Под хумором се сматрају термини који укључују шалу (друштвени ангажман са веселим исходом), виц (кратка прича са неочекиваним крајем и оштроумна по-везаност идеја), досетка (спонтани духовити одговор на дату ситуацију), сатира (ругалица, заједљива творе-вина), као и комичност, што подра-зумева изазивање веселости и смеха, подразумева да је садржај директан и поједностављен, да не захтева велики интелектуални напор и да не садржи окрутност, која је често присутна код неких других врста хумора (ироније, сарказма...). Сам хумор није довољно научно испитиван због односа науке према њему као према феномену нижег културног ранга, тако и због чињенице да са психолошког становишта представља недовољно јасну категорију, која се само приближно дефинише зато што је сложена из много димензија чији се састав и интензитет мењају у сваком конкретном случају. Фројд је покушао да анализира посебно психолошке механизме вица и ху-мора, али је такав методолошки приступ у пракси напуштен јер даје променљиве резултате. Касније су вршена нека истраживања са поку-шајем мерења хумора (углавном се мерење односило на пријем хумора), али то није дало довољно добре резултате јер је проучавање хумора у експерименталним условима ограничено и постоји читав низ методолошких тешкоћа будући да се особине хумора битно мењају у лабораторијским условима. Једино су општи механизми хумора за сада поуздани у психолошким истраживањима о хумору.
Динамика хумора је блиска динамици агресије и фрустрације. То што неко има смисла за хумор уопште не мора да значи да је иначе весела и оптимистична особа. Некад баш депресивне особе краси смисао за хумор. У хумору има доста туге, то је један од разлога што су велики хумористи као на пример Јован Стерија Поповић и Гогољ били по-тенцијално депресивне особе.
Хронолошки гледано, хумор све до краја ренесансе, а и касније, ни-је био социјално прихватљив као данас. У грчкој антици сматран је нечим што је далеко испод етичког и естетског. За Платона је хумор био нека врста пакости према слабијима, а Аристотел је хумор сматрао ружним. Такође и римска антика је преузела грчку традицију и презирала хумор, а исто важи и за средњи век, који се негативно односио према хумору са схоластичког и религиозног ста-новишта. Хумор бива прихваћен и разматран тек са рационализмом, а покушаји систематског објашњења почињу тек у 20. веку. (Чак и енглески филозоф из 17. века, Томас Хобс, говорио је попут античких филозофа да је страст смејања изненадно усхићење због опажања сопствене изврсности у поређењу са туђим слабостима.)
У савременој психологији до-минантна су два становишта о хумору. Једно је пореклом из филозофије и односи се више на његову феноменологију, а друго је психоаналитичко и оно је шире прихваћено јер настоји да објасни механизме хумора. Анри Бергсон де-финише хумор у односу на иронију, а иронија настоји да потврди постојање ствари и да пренагласи значај тог постојања. Насупрот иронији, хумор је тај који оповргава постојање нечега или то постојање чини бесмисленим. Док иронија узима у обзир, хумор опозива реалност. И у Бергсоновом концепту хумор садржи дозу агресије према ономе што се оповргава и претпоставља одговарајућу психолошку динамику.
Према психоаналитичком схватању, хумор регулише односе изме-ђу ида, ега и суперега, нарочито цензуре. Хумор допушта да ид оствари неке своје захтеве, да их его операционализује без страха од суперега и његове цензуре (зато што их хумор преобликује у прихватљиве облике), што доводи до економије рада психичког апарата, смањивања опште тензије и сл. Несвесни процеси постају кроз хумор не само свесни, него и општеприхватљиви, како од саме личности тако и од друштва, јер је данас, за разлику од антике, хумор прихваћен као легитиман начин друштвеног изражавања, под условом да поштује одређене норме. Тако се троши одређена динамика и губи снагу да ремети личност, посебно у њеним структуралним односима.
Хумор је често вид стваралачког одговора на унутрашње или спољне изворе фрустрације, према којима је усмерен. Сатира је један типичан пример одговора на спољне фрустрације који се углавном налазе у политичкој сфери.
У историји психологије обра-зовања, научници су стално фоку-сирани на вредности хумора у образовању и васпитању. Међутим, проблем вредности хумора као наставног средства није довољно раз-вијен у педагогији и психологији. Утицај хумора је веома значајан у развоју асоцијативног размишљања, али је значајно и то што такав вид комуникације наставника са учени-цима утиче на бољу атмосферу, смањује тензију, даје емоционалан значај предавачу и привлачи и одржава пажњу ученика, па је битан у образовном процесу.
Хумор као средство комуникације је од непроцењиве вредности. Овај „алат” може да постане референтна тачка повећања ефикасности процеса комуникације. Хумор је ефикасно средство утицаја на људе. Значај хумора у људским комуникацијама не може бити прецењен. Разумевање других људи, њихове сарадње, за-једнички процес стварања и органи-зовања дијалога на различитим нивоима у великој мери зависи од тога колико су учесници користили хумор у комуникацији. Како каже професор Жарко Требјешанин, хумор је ,,победа духа над тегобном збиљом”.
„Осмех је најкраћа удаљеност између двоје људи”, речи су Виктора Борге; зато уносите што више хумора у свој живот јер се заиста показало да често доживљавање смешног искуства одагнава депресију и анксиозност, јача имунитет и уопште смех, који је неизоставни сегмент хумора и има веома благотворне учинке на здравље.
Завршићу са неколико вицева, да не говоримо о хумору без хумора:
Уловио студент златну рибицу, рече му рибица:
– Пусти ме и испунићу ти једну жељу.
Студент зачуђено упита:
– Па како једну, зар нису три?
– Ееее, сад је по Болоњи...
*
Усред предавања професор се обраћа једном студенту:– Колега, пробудите тог поред вас!
– Пробудите га сами, Ви сте га успавали!
*
Професор филозофије држи предавање студентима:
– Никада не смете бити искључиви у изношењу својих ставова. Паметни људи макар мало сумњају у оно што говоре. Само идиоти увек све потврђују.
– Да ли сте сигурни у то што говорите? – упита га један студент.
– Сто посто!
*
Жали се студент цимеру:– Послао сам оцу телеграм да ми хитно пошаље новац јер сам на улици.
– И шта је одговорио?
– Сине, чувај се аутомобила!
*
Ајнштајн, Њутн и Паскал се играју жмурке. Ајнштајн је на реду да жмури и броји до десет. Паскал побегне и сакрије се. Њутн нацрта на поду квадрат величине једног квадратног метра испред Ајнштајна и остане ту да стоји. Ајнштајн заврши са бројањем и види Њутна и викне да га је видео! Њутн се насмеје и каже:– Не, нашао си Паскала!
Не, нашао си Паскала!
*
Улази узнемирени човек код психотерапеута:– Помозите, имам КОП!
– Ааа, шта Вам је то?
– ОКП, али мора да буде поређано азбучним редом.
