ПОПУЛАРНА ПСИХОЛОГИЈА: ЗЛОУПОТРЕБА ПСИХОЛОГИЈЕ, ПРЕЦЕЊЕНОСТ И ШТЕТНОСТ ПОЗИТИВНЕ ПСИХОЛОГИЈЕ

Пре пар дана тражила сам једну стручну књигу која ми је потребна за један предмет на факултету. Хтела сам да сазнам колико кошта, и да једном, за промену, онда када професор не инсистира, частим себе новом књигом уместо копираних којима се служимо, ми, сиромашни студенти, а које увек асоцирају на неку муку. Веома сам се непријатно изненадила када сам схватила да неке књижаре у Београду стручне књиге чувају у категорији „популарно“. Психодијагностика, Јосипа Бергера на полици са популарном психологијом раме уз раме са књигама тзв. позитивне психологије које су преплавиле све књижаре и рафове типа: Како да од губитника постанем победник? Како да размишљам позитивно? Како размишљају милионери? Како да управљате сопственим животом, као и Моћ подсвести, Моћ воље, Моћ садашњег тренутка и њима сличне. Књиге тог типа су пуне најразличитијих мантри, које су свакоме ко рационално размишља смешне.

Као и много тога лошег и вирус позитивног размишљања нам долази из Америке. Њени оснивачи у психологији су Мартин Селигман и Михајл Сизекзентмајели, а све је почело 1988.године када је Селигман постао председник Америчког пси- холошког друштва. Две године касније, њих двојица су издали посебно издање часописа American Psychologist, посвећен искључиво позитивној психологији. Много пре њих двојице, пре отприлике пола века, титулу „оца“ позитивног размишљања је добио француски психолог Емил Куе, аутор најпознатије аутосуге- стивне „мантре“ која гласи: „Свакога дана у сваком погледу све више напредујем“. По том калупу изненада се појављује бујица сличних књига, различитих аутора и преплављује књижаре и библиотеке тако да је међу њима све теже наћи озбиљне књиге које су потребне ради науке. Без претеривања, позитивистички фундаментализам се захваљујући комерцијалном издаваштву шири и наноси штету психологији. По- зитивизам је термин који је средином прошлог века увео француски филозоф Огист Конт, али је психологији оспоравао могућност позитивистичке науке. По таквим критеријумима позитивне науке су математика, астрономија, физика, хемија, биологија и социологија. Касније је позитивизам изгубио почетну строгост методолошких захтева сводећи методолошку оријентацију на чињенице и појмовну опрему и на оно што произилази из чињеница, али оне су се у појединим дисциплинама могле различито тумачити, а ментални изводи су могли бити још релативнији. Углавном, позитивизам још увек преовлађује у савременој науци, а посебно у психологији. Може се наћи у различитим варијантама, са допунским терминолошким објашњењем, у оквиру тежњи ка емпиризму, операционализму и редукционизму, анализи пре не- го синтези, елементаризму пре него гешталту, номотетском пре него идиографском прилазу, монистичком пре него дуалистичком или плуралистичком учењу. Вратимо се на позитивно размишљање оно као такво не треба да се доводи у сумњу нити преиспитује, али како рационални ум да поверује, на пример – уколико неко није успешан у љубави то може да реши уколико понавља мантру: „Привлачан сам и успешан у љубави и сексу“, или „Ништа ме неће спречити да остварим снове“, формула је коју треба изговарати сваки дан да бисте се за пар месеци претворили у незаустављивог пословног лидера. А они који су незадовољни својим физичким изгледом препоручује се - „сваког јутра гледајте се у огледало и реците себи да сте најлепши на свету“. Да ли заиста верујете да ће „Из дана у дан све више растем, духовно, материјално...“, платити ваше рачуне, омогућити школовање или повећати плату, наћи посао? Да, ни ја не верујем. За све проблеме морамо преузети конкретну акци- ју и морамо сносити одређену одговорност. Овоме у прилог иду закључци после истраживања психијатра Џоане Вуд и њеног тима са Универзитета „Ватерло“ у Канади. Они су након вишегодишњег истра- живања утврдили да позитивна аутосугестија утиче на људе који већ имају изражено самопоштовање, али зато не утиче на појединце којима оно недостаје. Резултати су показали да онима који верују у своје способности овакве врсте аутосугестивног тре- нинга нису ни потребне. Међутим, код појединаца који имају низак ниво самопоштовања и самопоуздања, а којима су такви тренинзи пре свега намењени, налази су били веома забрињавајући. Испоставило се да је примена позитивне аутосугестије штавише контрапродуктивна. За- хваљујући њој несигурни су своје недостатке видели још израженијим у односу на критеријуме успешности који им се намеће као улазница у свет успешних и као услов да буду друштвено прихваћени. Јадни људи са израженим мањком самопоштовања додатно постају жртве „позитивиста“. Теорије позитивне психологије и такозване мантре и крајње поједностављен приступ како се треба носити са животним проблемима омаловажа- вају и дезорјентишу људе са озбиљним психичким проблемима као што су депресија, биполарни поремећај и анксиозност. По речима аутора поменутог истраживања психијатара Џоане Вуд, „Ко сматра да је могуће постати срећан путем позитивног размишљања не може да гаји разумевање за депресивне и анксиозне, већ их по правилу презире и доживљава искључивим кривцима за тегобе које имају“. Савршено је јасно да, фундаментални оптимиста неће имати разумевања ни за оне који траже психолошку помоћ и одговараће ће их од одласка на психотерапију, јер по њиховом мишљењу, зашто би трошили време и новац на тако нешто, кад, ево, све пише у овом приручнику и све је у мислима. Под утицајем ове самообмане, многи озбиљно болесни људи одустају од професионалне помоћи и покушавају да се излече самостално, слепо и наивно следећи упутства која им нуде књиге из категорије позитивна/ популарна психологија. Такав приступ животним проблемима може се поредити са екстремним примерима неких верских за- једница, које у потпуности одбијају медицинске услуге чак и када је евидентно да њихов члан умире, уверене да ће преживети једино захваљујући молитви. Психолози, а и ми као будући психолози, треба да разбијамо предрасуде о позитивној психологији и указујемо на штетности и опасности. Мислим да дејство овог таласа позитивног размишљања може бити подједнако опасан у психологији као и дејство фармацеутских компанија у пси- хијатрији.

Некад је ок бити тужан

Овај свет није сачињен од цвећа, једнорога, дуга и медведића и зато никакве чаробне речи нити чаробна пилула не могу да реше проблеме са којима морамо почети да се суочавамо.

ПОСЛЕДИЦЕ РАТА, ТЕЖЕ ОД ГРАНАТА: РАТНА НЕУРОЗА

ШТА НИЈЕ У РЕДУ С ТОБОМ?  ШТА ТИ СЕ ДОГОДИЛО?

Први забележени рат био је 2700 године пре Христа. Вероватно их је било и раније, али тада писмо није било измишљено. Убијамо једни друге већ скоро 5000 година. Зашто? Фројд у трећој топици каже да људима управљају инстинкти живота и смрти. Инстикти се могу свести на мали број основних и груписати у две категорије. То су Ерос, инстинкт живота, који подразумева све еротске инстинкте и инстинкте самоодржања. Њему супротан је инстинкт смрти, који подразумева све пориве управљене ка агресији, деструкцији, самодеструкцији и окрутности. Према Фројду ту лежи узрок ратовања. Садржај инстинкта смрти је агресија. Ову Фројдову хипотезу је прихватио мали број аналитичара. Хартман је ублажио ову хипотезу говорећи о фузији агресије с либидом, при чему се објект не уништава. 
     Тешка разарања у Другом светском рату, као и садашње стање све већег насиља у свету – не скидају са дневног реда научних састанака Фројдову хипотезу о инстинктусмрти. Психоанализа је у сваком случају својим, по последицама да-лекосежним истраживањем несвесног доста помогла да схватимо ирационалност неких, патолошких испољавања, разумевања и овладавања несвесним агресивним понашањем.Последице рата су бројне. Преко великих материјалних губитака, успоравања раста и развоја друштва, до озбиљнијих последица посебно везаних за нарушавање морала и система вредности и функционисање свести на нивоу – он или ја. Постало је сасвим нормално, пожељно и неопходно одузети непријатељу право на живот.Огроман број жртава, како оних који су погинули (нестајале су читаве генерације људи), тако и оних који су ,,условно’’ преживели (њихово срце је и даље куцало, алиим се психички живот значајно изменио). Војници пате од узнемирености и депресије. У Првом светском рату су то звали растројеност. У Другом светском рату је то био замор од борби. У нешто скоријој прошлости је то названо ПТСП – посттрауматски стресни поремећај, који је узрокован трауматичним ситуацијама из рата. С обзиром да се ове године обеле-жава 70-годишњица ослобођења од фашизма, овога пута ћемо се фокусирати на ратне неурозе војника из Другог светског рата. Ратне неурозе су, као што смо већ рекли, узроковане траумом. Трауматичне неурозе се у основи разликују од осталих неуроза. Корен им је у фиксирању за моменат трауматичне несреће. Нуспојава ратнихнеуроза су дисоцијативна стања. Ум војника се одваја од стварности да би савладао трауму. Он поново проживљава сећање на најгоре тре-нутке свог живота. Он је фиксиран за неки одређени део сопствене прошлости, не може да се ослободи и због тога делује као да је отуђен од садашњости и будућности. У глави је заробљен у некој ратној зони, крије се и брани од непријатеља.Што се тиче ратних неуроза, код нас у Првом светском рату забележена је знатно ређа појава неуроза међу српском војском. То нам, између осталог, сведоче списи које су писали страни стручњаци (нпр. швајцарски психијатар Блојлер). У Другом светском рату, најстрашнији облик неурозе, типичан и колико нам је познато, јединствен код Југословена је ,,козарачка болест’’ или ратна неуроза Југословена. Напади су били хистеричне природе. За време напада неуротичар представља јуриш на непријатеља. Из тог разлога су прозвани ,,јуришантима’’. Ова болест се брзо ширила. И после рата се наставило њено ширење. До 1945. године забележено је преко 3000 оваквих болесника у Југословенскојармији.Напади (данас то зовемо flashback) су се дешавали за време неких најобичнијих свакидашњих активности – за време ручка, у току предавања, за време шетње, у сред разговора, на стражи, за воланом у току вожње и слично. Непосредно пред напад, неуротичари би осетили – стезање у грудима, играње у стомаку, жмарке у рукама, ногама, леђима и по целом телу, трњењеу очима, нехотично склапање очију. Затим неуротичар уз ратне поклике и имитирање звука митраљеза ,,креће у бој’’. Некад неуротичари у почетку без звукова само приказују борбу. Некад се неуротичар мало смири, па одржи говор друговима. Напади су различитог интензитета, а и трајања: од неколико минута до преко три сата. Дешавало се да се понављају много пута у току дана. Према подацима које нам наводи Хуго Клајн, постоји само један забележен случај да је неко био повређен; у Београду је један неуротичар пуцао и лакше ранио двоје људи. Обично и ако имају оружје не пуцају. Случај у којем се напад догодио у току вожње, је такође прошао без да је ико био по-вређен, јер је неуротичар на време зауставио аутомобил. Ипак, изискуства других лекара било је много више случајева напада са трагичним исходима. Њихови напади имају елементе мирнодопске хистерије са театралним приказивањем узбудљивих сцена доживљених у рату и консекутивном амнезијом – зато су многи лекари ову болест тада називали ,,ратна хистерија”.Специфичност ратне неурозе Југословена је у томе што се она огледа у нападима хистеричног типа у којима се приказује нападање, јуришање на непријатеља. Зато се она радикално разликује од такозваних дрхтавица, које су уследиле после Првог светског рата, а и од анксиозних неуроза савезничких и непријатељских војника у Другом светском рату. Док су код других ратних неуроза патогенетски и патопластични фактори страх и тежња за повлачењем из опасне ратне ситуације, сасвим супротно томе код ратних неуроза Југословена главни патогенетски фактор је тежња за признањем, а главни патопластични фактор је борбеност.Ратне неурозе Југословена или,,козарачка болест’’ је феномен који се први пут појавио у пролеће 1943. године. Прилично се разликује како од данашњих ратних неуроза, тако и од ратних неуроза које су у то време преживљавале остале армије. Победили су, али су изгубили слободу.

ПАТРИОТИЗАМ – ПОЗИТИВНИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Не, то што сам патриот (родољуб), не значи да сам ксенофоб и да мрзим све друге нације, нарочито оне које су нам кроз историју наносиле зло. Не мрзим ја никог, напротив. Имам пријатеље и међу Хрватима и међу Албанцима. За неке од њих могу слободно да кажем да им више верујем и да их сматрам бољим пријатељима од многих Срба. Није битно ко је шта, него ко је какав. Мишљења сам да треба да упознамо једни друге да би смо се поштовали и разумели. Да је чар баш у томе што смо различити. Да ли би било занимљиво да смо сви исти? Да не постоје култура, традиција, национални идентитет? Да путујемо светом, кад оно у свакој земљи пију исто пиће на исти начин, једу исту храну, граде на исти начин, понашају се или облаче исто… па то би баш било досадно! Људи са јаким националним идентитетом нису они који су агресивни према странцима. Напротив, агресију стварају људи са слабим националним идентитетом. Није нужно да волимо све из наше традиције, али је јако важно да то освестимо и да то тако прихватимо. Зато, а из из много других разлога молим све да кажем наше интернационалисте, да не изјадначавају патриотизам са шовинизмом. То што га неки сматрају патритизмом, тј., тако се понашају, нити значи да сви то мислимо и да се сви тако понашамо, нити да су они заиста патриоти. Ја волим своју земљу, највише на свету! Али поред ње волим и многе друге. Неке сам посетила и тако заволела, а има и оних које сам за сад упознала само посредно, али ћу их надам се, једнога дана посетити.