Први забележени рат био је 2700 године пре Христа. Вероватно их је било и раније, али тада писмо није било измишљено. Убијамо једни друге већ скоро 5000 година. Зашто? Фројд у трећој топици каже да људима управљају инстинкти живота и смрти. Инстикти се могу свести на мали број основних и груписати у две категорије. То су Ерос, инстинкт живота, који подразумева све еротске инстинкте и инстинкте самоодржања. Њему супротан је инстинкт смрти, који подразумева све пориве управљене ка агресији, деструкцији, самодеструкцији и окрутности. Према Фројду ту лежи узрок ратовања. Садржај инстинкта смрти је агресија. Ову Фројдову хипотезу је прихватио мали број аналитичара. Хартман је ублажио ову хипотезу говорећи о фузији агресије с либидом, при чему се објект не уништава.
Тешка разарања у Другом светском рату, као и садашње стање све већег насиља у свету – не скидају са дневног реда научних састанака Фројдову хипотезу о инстинктусмрти. Психоанализа је у сваком случају својим, по последицама да-лекосежним истраживањем несвесног доста помогла да схватимо ирационалност неких, патолошких испољавања, разумевања и овладавања несвесним агресивним понашањем.Последице рата су бројне. Преко великих материјалних губитака, успоравања раста и развоја друштва, до озбиљнијих последица посебно везаних за нарушавање морала и система вредности и функционисање свести на нивоу – он или ја. Постало је сасвим нормално, пожељно и неопходно одузети непријатељу право на живот.Огроман број жртава, како оних који су погинули (нестајале су читаве генерације људи), тако и оних који су ,,условно’’ преживели (њихово срце је и даље куцало, алиим се психички живот значајно изменио). Војници пате од узнемирености и депресије. У Првом светском рату су то звали растројеност. У Другом светском рату је то био замор од борби. У нешто скоријој прошлости је то названо ПТСП – посттрауматски стресни поремећај, који је узрокован трауматичним ситуацијама из рата. С обзиром да се ове године обеле-жава 70-годишњица ослобођења од фашизма, овога пута ћемо се фокусирати на ратне неурозе војника из Другог светског рата. Ратне неурозе су, као што смо већ рекли, узроковане траумом. Трауматичне неурозе се у основи разликују од осталих неуроза. Корен им је у фиксирању за моменат трауматичне несреће. Нуспојава ратнихнеуроза су дисоцијативна стања. Ум војника се одваја од стварности да би савладао трауму. Он поново проживљава сећање на најгоре тре-нутке свог живота. Он је фиксиран за неки одређени део сопствене прошлости, не може да се ослободи и због тога делује као да је отуђен од садашњости и будућности. У глави је заробљен у некој ратној зони, крије се и брани од непријатеља.Што се тиче ратних неуроза, код нас у Првом светском рату забележена је знатно ређа појава неуроза међу српском војском. То нам, између осталог, сведоче списи које су писали страни стручњаци (нпр. швајцарски психијатар Блојлер). У Другом светском рату, најстрашнији облик неурозе, типичан и колико нам је познато, јединствен код Југословена је ,,козарачка болест’’ или ратна неуроза Југословена. Напади су били хистеричне природе. За време напада неуротичар представља јуриш на непријатеља. Из тог разлога су прозвани ,,јуришантима’’. Ова болест се брзо ширила. И после рата се наставило њено ширење. До 1945. године забележено је преко 3000 оваквих болесника у Југословенскојармији.Напади (данас то зовемо flashback) су се дешавали за време неких најобичнијих свакидашњих активности – за време ручка, у току предавања, за време шетње, у сред разговора, на стражи, за воланом у току вожње и слично. Непосредно пред напад, неуротичари би осетили – стезање у грудима, играње у стомаку, жмарке у рукама, ногама, леђима и по целом телу, трњењеу очима, нехотично склапање очију. Затим неуротичар уз ратне поклике и имитирање звука митраљеза ,,креће у бој’’. Некад неуротичари у почетку без звукова само приказују борбу. Некад се неуротичар мало смири, па одржи говор друговима. Напади су различитог интензитета, а и трајања: од неколико минута до преко три сата. Дешавало се да се понављају много пута у току дана. Према подацима које нам наводи Хуго Клајн, постоји само један забележен случај да је неко био повређен; у Београду је један неуротичар пуцао и лакше ранио двоје људи. Обично и ако имају оружје не пуцају. Случај у којем се напад догодио у току вожње, је такође прошао без да је ико био по-вређен, јер је неуротичар на време зауставио аутомобил. Ипак, изискуства других лекара било је много више случајева напада са трагичним исходима. Њихови напади имају елементе мирнодопске хистерије са театралним приказивањем узбудљивих сцена доживљених у рату и консекутивном амнезијом – зато су многи лекари ову болест тада називали ,,ратна хистерија”.Специфичност ратне неурозе Југословена је у томе што се она огледа у нападима хистеричног типа у којима се приказује нападање, јуришање на непријатеља. Зато се она радикално разликује од такозваних дрхтавица, које су уследиле после Првог светског рата, а и од анксиозних неуроза савезничких и непријатељских војника у Другом светском рату. Док су код других ратних неуроза патогенетски и патопластични фактори страх и тежња за повлачењем из опасне ратне ситуације, сасвим супротно томе код ратних неуроза Југословена главни патогенетски фактор је тежња за признањем, а главни патопластични фактор је борбеност.Ратне неурозе Југословена или,,козарачка болест’’ је феномен који се први пут појавио у пролеће 1943. године. Прилично се разликује како од данашњих ратних неуроза, тако и од ратних неуроза које су у то време преживљавале остале армије. Победили су, али су изгубили слободу.
Тешка разарања у Другом светском рату, као и садашње стање све већег насиља у свету – не скидају са дневног реда научних састанака Фројдову хипотезу о инстинктусмрти. Психоанализа је у сваком случају својим, по последицама да-лекосежним истраживањем несвесног доста помогла да схватимо ирационалност неких, патолошких испољавања, разумевања и овладавања несвесним агресивним понашањем.Последице рата су бројне. Преко великих материјалних губитака, успоравања раста и развоја друштва, до озбиљнијих последица посебно везаних за нарушавање морала и система вредности и функционисање свести на нивоу – он или ја. Постало је сасвим нормално, пожељно и неопходно одузети непријатељу право на живот.Огроман број жртава, како оних који су погинули (нестајале су читаве генерације људи), тако и оних који су ,,условно’’ преживели (њихово срце је и даље куцало, алиим се психички живот значајно изменио). Војници пате од узнемирености и депресије. У Првом светском рату су то звали растројеност. У Другом светском рату је то био замор од борби. У нешто скоријој прошлости је то названо ПТСП – посттрауматски стресни поремећај, који је узрокован трауматичним ситуацијама из рата. С обзиром да се ове године обеле-жава 70-годишњица ослобођења од фашизма, овога пута ћемо се фокусирати на ратне неурозе војника из Другог светског рата. Ратне неурозе су, као што смо већ рекли, узроковане траумом. Трауматичне неурозе се у основи разликују од осталих неуроза. Корен им је у фиксирању за моменат трауматичне несреће. Нуспојава ратнихнеуроза су дисоцијативна стања. Ум војника се одваја од стварности да би савладао трауму. Он поново проживљава сећање на најгоре тре-нутке свог живота. Он је фиксиран за неки одређени део сопствене прошлости, не може да се ослободи и због тога делује као да је отуђен од садашњости и будућности. У глави је заробљен у некој ратној зони, крије се и брани од непријатеља.Што се тиче ратних неуроза, код нас у Првом светском рату забележена је знатно ређа појава неуроза међу српском војском. То нам, између осталог, сведоче списи које су писали страни стручњаци (нпр. швајцарски психијатар Блојлер). У Другом светском рату, најстрашнији облик неурозе, типичан и колико нам је познато, јединствен код Југословена је ,,козарачка болест’’ или ратна неуроза Југословена. Напади су били хистеричне природе. За време напада неуротичар представља јуриш на непријатеља. Из тог разлога су прозвани ,,јуришантима’’. Ова болест се брзо ширила. И после рата се наставило њено ширење. До 1945. године забележено је преко 3000 оваквих болесника у Југословенскојармији.Напади (данас то зовемо flashback) су се дешавали за време неких најобичнијих свакидашњих активности – за време ручка, у току предавања, за време шетње, у сред разговора, на стражи, за воланом у току вожње и слично. Непосредно пред напад, неуротичари би осетили – стезање у грудима, играње у стомаку, жмарке у рукама, ногама, леђима и по целом телу, трњењеу очима, нехотично склапање очију. Затим неуротичар уз ратне поклике и имитирање звука митраљеза ,,креће у бој’’. Некад неуротичари у почетку без звукова само приказују борбу. Некад се неуротичар мало смири, па одржи говор друговима. Напади су различитог интензитета, а и трајања: од неколико минута до преко три сата. Дешавало се да се понављају много пута у току дана. Према подацима које нам наводи Хуго Клајн, постоји само један забележен случај да је неко био повређен; у Београду је један неуротичар пуцао и лакше ранио двоје људи. Обично и ако имају оружје не пуцају. Случај у којем се напад догодио у току вожње, је такође прошао без да је ико био по-вређен, јер је неуротичар на време зауставио аутомобил. Ипак, изискуства других лекара било је много више случајева напада са трагичним исходима. Њихови напади имају елементе мирнодопске хистерије са театралним приказивањем узбудљивих сцена доживљених у рату и консекутивном амнезијом – зато су многи лекари ову болест тада називали ,,ратна хистерија”.Специфичност ратне неурозе Југословена је у томе што се она огледа у нападима хистеричног типа у којима се приказује нападање, јуришање на непријатеља. Зато се она радикално разликује од такозваних дрхтавица, које су уследиле после Првог светског рата, а и од анксиозних неуроза савезничких и непријатељских војника у Другом светском рату. Док су код других ратних неуроза патогенетски и патопластични фактори страх и тежња за повлачењем из опасне ратне ситуације, сасвим супротно томе код ратних неуроза Југословена главни патогенетски фактор је тежња за признањем, а главни патопластични фактор је борбеност.Ратне неурозе Југословена или,,козарачка болест’’ је феномен који се први пут појавио у пролеће 1943. године. Прилично се разликује како од данашњих ратних неуроза, тако и од ратних неуроза које су у то време преживљавале остале армије. Победили су, али су изгубили слободу.
No comments:
Post a Comment