БЕРБА МАЛИНА vs. РИЈАЛИТИ ШОУ: Моје искуство из бербе

Брање малина је један од најпопуларнијих сезонских послова међу студентима и средњошколцима. Али не само међу нама, у берби је такво шаренило да није реткост да међу берачима сретнете рецимо ваше професоре из средње школе или дипломираног глумца. Разноврсни профили, баш као на бироу. Штета што не постоји нека статистика, али верујте ми на реч, било је баш тако. 

Ове године сам и ја била један од берача у једном селу крај Ариља. Брала сам малине 19 дана у три домаћинства. У првом домаћинству сам брала 16 дана, у другом као испомоћ 2 дана и у трећем 3, јер је у првом берба била при крају, а ја сам хтела да заокружим на 20 дана. Сигурно се питате како то да ипак нисам заокружила на 20? Била сам преуморна. Журила сам кући да прославим пет година матуре, а и мучио ме осећај да ћу онако на крају ипак да се побијем са неким. Берба малина има тако много карактеристика које су сличне ријалити емисији!

Само по себи, брање малина и није тешко. Али сви ови негативни фактори који се јављају у ријалитију и берби, значајно отежавају рад. Осим њих,  монотоност посла, трајање радног дана, сунце и киша. Најтеже је прва три дана. Тада вас све боли. Сваки мишић, кичма, рамена... не можете никако да се наместите у кревету, а желите да што пре заспите јер треба да устанете пре шест. После се навикнете и буде много лакше. Могу чак рећи да ми је до негде рад пријао. Није случајност што је реч РАД у корену речи РАДост. Пут Ариља сам кренула с другарицом (која ми је и цимерка), тачније нашле смо се у Краљеву. Путовање је било занимљиво, много смо се смејале и говориле о томе шта нас чека. Причале смо о сличности између бербе и ријалитија, о томе какве све опасности вребају, на шта морамо да пазимо и да обавезно припазимо да се међусобно не посвађамо (највећа иронија је што смо се баш нас две посвађале 7-ог дана бербе, на мој имендан). У том селу је дан раније дошла наша трећа цимерка са двоје пријатеља који су брат и сестра. Нас петоро смо живели у приземљу једне старе куће тзв., жуте куће. Када смо другарица и ја стигле, сачекао нас је газда, а остали су били у берби, мало даље од куће. Сместиле смо се у једну од соба у жутој кући. Наша реакција није била у складу са ситуацијом. Биле смо очајне.. а наши погледи су говорили – шта? Овде ћемо да спавамо? Па овде нема ни струје да напунимо батерију телефона.. Нисмо хистерисале ни јадиковале над сопственом судбином, него смо се смејале до суза. Свашта смо одваљивале и све нам је било смешно.. а све је то заправо била само одбрана. Само ми смо знале колико нам је у тим тренуцима било тешко. Али чак и на то смо се сви навикли. Нисам никад пре брала малине, осим код куће за јело. На почетку сам брала очајно.. прескакала, брала зелене, била сам спора... али сам се временом уклопила захваљујући циљу који сам имала и захваљујући рођаку газде код ког смо брали (одлучила да никог нећу именовати, чак ни село у ком сам брала). Да није било њега отишла бих већ на почетку или зато што се не бих уклопила јер не би имао ко да ми покаже како се бере или зато што бих све отерала у три лепе јер нису сви људи били тако добри као он. Могу слободно да кажем да ми је узор и да сам га заволела као да ми је рођак. Ретки су људи попут њега који су остали поштени без обзира што су били на таквом положају да су могли да се обогате продајући своју част, а да су при том ипак прилично стекли само својим радом. Да и даље раде без обзира што не морају. И да су остали добри људи без обзира што су богати. Заиста, ретки су такви људи. Упознала сам још неколицину људи које сам зготивила, али сам упознала и неке које заиста не бих волела да сретнем више никад у животу.

У другом газдинству у коме сам била само два дана као испомоћ, је било најлепше радити. Вероватно зато што ни једног тренутка нисам осетила притисак јер нас нико није терао да се убрзамо, паузе су биле дуге до душе као и редови, али су ти редови били на равном за разлику од малињака у првом и трећем домаћинству (у неким је морало озбиљно да се кочи ногама, па су моји раније повређивани скочни зглобови су јако болели).

 У трећем домаћинству ми је било фино зато што је и моја мама брала тамо. Дошла је десет дана после мене, па е договор био да кад берба у првом домаћинству буде при крају, ја пређем код ње. Домаћини су дивни људи. Једна складна и срећна породица. Волела бих да је више таквих срећних породица у српским селима. То је један од предуслова да Србија стане на ноге, а не услови ЕУ који би нам забранили да печемо ракију и прасе на ражњу! Са тим дивним људима сам и сада у контакту. Радити за њих је било одлично, осим што смо имали неколико незгодних колега берача, али су они добри успоставили равнотежу. Село у коме сам брала малине је много живље и богатије од мог села. Делује ми да су људи много сложнији, паметнији и организованији. да смо мало сложнији и наше село би могло да напредује, сигурна сам у то. И даље стоји мој предлог да оформимо задругу и почнемо да се бавимо нечим, једним конкретним и профитабилним. А не да се овако вртимо у круг где радећи свашта и не постижемо ништа.

Породице имају своје приватне бизнисе, а не сваштаре као ми у селима у источној Србији. Углавном се баве воћарством, али зато у селу имају више хладњача (прва хладњача најближа Боговини је у Зајечару – далеко бре!). Такође имају столарску радњу која се бави производњом подних газишта, ограда, ламперија и сл., фирму која се бави картонажом, фирму која се бави откупом печурака. Такође, путеви су одлични! И не могу да се пореде са овим путевима у мом селу... Штета што нисмо мало сложнији, јер Боговина је баш лепо село. Има пећину, рудник, реке, фудбалски клуб...  Све у свему, брање малина је за мене било једно лепо искуство. Схватила сам да ми физички рад до негде прија и да бих врло радо започела неки приватан бизнис на свом имању када бих имала капитал. Радила бих још десет пута жешће и не бих се пожалила на умор ни бол. Али како кад немам капитал, само земљу, испуцалу због суше.. да не бих остала да на тој земљи додолам и плачем, за сада ћу да студирам. Кад будем радила и зарађивала, уложићу у ту земљу, јер сам сигурна да само тако може много више да ми се врати. Било је ово поучно и лепо искуство. Али да будем искрена, не бих волела да следеће године поново берем малине. Волела бих да следеће године доживим неко ново искуство. Рецимо, могла бих да добијем седмицу на лотоу па одем на Бора Бора или на Кубу. То би било дивно, јер и онако никад у животу нисам била на мору. 

Залазак сунца, најлепши призор поготову што је то био знак да се завршава радни дан и да идемо кући на вечеру, туширање и спавањац :)

Редови без краја :)